Ja sam Dragana Čalija. Vlasik sam i direktor kompanije Saint D, koja je osnovana 2013. godine prevashodno kao outsourcing kompanija. Nudimo uslugu softverskog inženjerstva, odnosno programiranja kao servis raznim klijentima gde su saradnje osnovane ili kao partnerske da pomognemo njima da postignu svoj cilj, ili da projekte od početne ideje do realizacije izvedemo u našoj kompaniji. Od 2017. godine smo krenuli da investiramo u svoj proizvod, možemo to nazvati i novim startapom, koji je u stvari B2B platforma koja omogućava ugostiteljskoj i hotelijerskoj industriji da najednostavniji i efikasniji način urade nabavku potrepština od njihove distribucije. Danas imamo 20-ak zaposlenih i par kontraktora, odnosno ljudi koje angažujemo po potrebi.

Kako su izgledali tvoji počeci?

Pitam se na koji početak mislimo, ili kad se desio baš sam taj početak. Jako je teško odgovoriti jer mi preduzetnici gajimo te neke skilove od ranog detinjstva gde se već vidi da težimo ka nečemu svom ili da od malih nogu zaraditi neki dinar ili napraviti neku ideju i nešto izvesti do kraja. Pravi momenat ili hajde da kažem odluka kada će ovo sve da se desi je bila kada sam bila zaposlena kao programer u firmi nakon studija, gde sam pokušala da nekako izgradim svoju poziciju i nađem mesto pod tim krovom sa onim što sam ja želela da radim i da se bavim.  U principu, to je bila neka sales technical pozicija za koju sam smatrala da će da poveže moje skilove i želje za putovanjem i za menadžerskim sposobnostima, za priču sa ljudima. Sa druge strane, bilo je neophodno da sam baš iz struke i da sam baš neko ko je u programiranju. To nije išlo nekim željenim tokom, ali je bilo lepo iskustvo koje je donelo i doprinelo da steknem mnogo kontakata i da tu negde krenu neki projektići ili zahtevi sa strane kroz koje sam ja analizirala kako se ja u tome snalazim i da li će to biti nešto u skladu sa mojim afinitetima ili dugoročnim ciljevima. Situacije koje mi se, na primer, nisu dopadale i koje su me vodile da se otisnem u preduzetništvo je upravo bilo ono što ja volim da istaknem kao osobinu preduzetnika, da vi ne želite da imate posao od devet do pet i da je to nešto što mene zatvara u neki kavez i gde se ne osećam u komfornoj zoni. Nekome tu upravo jeste komforna zona, a meni s druge strane baš nije. Gde ste ograničeni da negde morate da sedite od 9 do 5, da li imate ili nemate posla, a u tom periodu života ste puni energije da nešto stvorite, meni je više neki kavez nego nešto pozivitno. Put kojim idete u nekoj korporaciji, koji je uhodan i gde sa pozicije na poziciju prelazi planski, a ne samo isključivo radom je put koji mene limitira i gde nemate vi tu kontrolu kojim putem ćete ići, koliko ćete se brzo razvijati, kako ćete do promena dolaziti, kojim tempom itd. Kad čovek prihvati da je to nešto što on ne želi i upozna sebe šta je ono što je on, u tom momentu se desi taj neki klik gde kažete – ok, ovo nije za men i koliko god teško bilo i koliko god se seče grana na kojoj čovek sedi, bitan je taj pravi momenat kada odlučite – ne, ja idem dalje.

Kako je okolina reagovala na odluku da postaneš preduzetnica?

Iz mog ugla gledanja reagovali su stresno i nikako motivišuće. Imala sam 27 godina kada sam tu odluku donela, 28 kada je sve to krenulo da se realizuje. U tom momentu ja sam imala prilično izgrađen networking koji mi je mnogo pomogao u mom pohodu i ciljevima, ali je s druge strane to bila jedna velika mana, zato što su nekako ljudi krenuli da se bave vašim životom, odnosno gledali su sebe u vašoj koži i prenosili su tu neku brigu sa pitanjem – kako ćeš ti sad to, ali više misleći kako bi oni sad to da su u mojoj kožii prosto oni nisu bili spremni, ni sad nisu, za takav korak. Briga okoline je bila nešto što je meni bilo negativno i morala sam nekako da je izolujem i odstranim da ne utiče na moje dalje pohode. Najbitnija je vera ili odlučnost – ja sam donela odluku  i ja tim putem idem. Bilo je jako stresno, jer je u tom momentu fokus na to što ja krećem, a koliko god ta okolina treba da pomogne, neophodno je baš izolovati i odstraniti je, pogotovo sa nekim šumom koji od njih dolazi, a koji ne sme da vas pokoleba u vašem cilju.

Koji su najveći strahovi sa kojima si se susretala?

Nezgodno je istaći najveće strahove, zato što kako stasavate i kako firma raste, tako se pojavljuju i smenjuju drugi strahovi. U tom početku mlad čovek, naravno, ima problem sa neuspehom. To je odlika svih nas na početku i mislite da je sve moguće i da je nemoguće da ne uspete, a opet s druge strane taj neuspeh ili možda kako će okolina reagovati ako ne uspete vas muči. Naravno, navikli ste na jedan režim rada, jer roditelji nas uče da je bitno da imamo stabilan posao, stabilna primanja, neki balans u životu i to su sve neke vrednosti koje vi usvojite i koje jesu prave. Ali u tom momentu –  sad ja ne znam kada će se pojaviti prvi projekat, da li ću ja imati uopšte finansija, ne postoji plata koja dođe na kraju meseca pa da mi znamo da možemo da nastavimo dalje da radimo. Kada dođu prvi zaposleni, kako ćete vi omogućiti platu zaposlenom i sledeći mesec i za tri meseca i da to bude neka stabilna priča. U početku su tu bili neki strahovi poput neuspeha, ali se to nekako brzo prevaziđe kada uplovite u neki tok i to vas vuče, kao što voda vuče dalje, tako vas ponese sva ta energija, dinamika i čari preduzetništva. Naravno, strahovi i danas postoje,  ali se sa iskustvom oni nekako minimalizuju i posmatram ih kao izazov, a ne kao strah.

Kako je biti žena preduzetnik?

Dama, devojčica, devojka, žena u preduzetništvu danas, srećom, ima sve više. Hajde da kažem, u Srbiji ta neka neimaština ili to što je teško naći prvu šansu i posao ljude nekako motiviše da probaju. S druge strane, digitalni marketing ili sve te socijalne mreže i rad kao frilenser za globalno tržište, takođe motiviše ljude da uđu u preduzetništvo, makar i bili sami u agenciji i radili za jednog inostranog klijenta. To jesu preduzetničke vode, jer ste vi osuđeni samo na to koliko vi radite, koliko uspete da naplatite, kakvog klijenta nađete, kakav angažman nađete, tako da su i to, u stvari, preduzetničke vode, iako je to neki frilens režim rada i toga je danas sve više i devojaka je sve više. Ima ih i prisutne su u oblastima marketinga, dizajna, menadžmenta, ali u softverskom inženjerstvu ili na čelu firme koja se bavi softverskim inženjerstvom je to još uvek mali broj, na moju žalost. Drago mi je da ja mogu da budem jedan od primera koji će ih motivisati da uvide da jeste teško, ali svima je teško. Moram da priznam da postoje izazovi, možda sad manje nego ranije jer je to sad postala interesantna struka, ali je svakako teže da kao devojka ili žena stupite u pretežno mušku industriju. Nailazite i na super pozitivne reakacije, poput – jao, baš mi je drago da postoji i takav primer, do onih manje lepih gde je, bar u tim počecima, bilo nekih predrasuda oko toga koliko kvalitetno vi znate struku da biste neki projekat izveli do kraja ili je prosto bilo tabu tema da to može i žena da radi. Danas je lepo i danas svi pozitivno gledaju na tu promenu, pogotovo kada postoji niz projekata, zadovoljnih klijenata i kada postoji uspeh, rad i stabilnost kompanije. Sada je baš lepo.

Kako se izboriti sa predrasudama?

Postoje dva načina. Biti strpljiv je jedna od jako bitnih stvari,što je meni bilo možda i najteže da naučim, jer preduzetnici nisu strpljivi. Jesu kada žele da dođu do cilja, ali ta njihova proaktivnost ih limitira u tom strpljenju. U tim nekim momentima ili se prosto okrenete ljudima koji veruju i prepoznaju kvalitet i potencijal, a s druge strane, razuverite ih da ste slični i da imate isti cilj. To su možda i predrasude ljudi koji su potencijalno želeli da budu na vašoj poziciji i to je možda i vid zavidnosti od njihove želje i volje da budu na vašoj poziciji, a da treba da rade za vas. U tom smislu, taj neki kompleks niže vrednosti je bio prisutan i kad prepoznate to sa neke psihološke tačke gledišta ili znate da pristupite, okrenete se drugima i to nekako bude simpatično. U našoj industriji mi oskudevamo sa dobrim programerima i oskudevamo sa ljudstvom generalno i onda čekate tu šansu kada nema ko da vi uskočite i da je iskoristite.

Kakva je startap scena u Srbiji?

Startap scena se lepo razvija u Srbiji. Ima dosta i hub-ova koji nude pogodnosti i povoljnosti za startape. Jedino što nam možda nedostaje, to je više investicija ili subvencija koje će omogućiti startapima da bar u početku imaju inicijalnu finansijsku kapislu koja im pomaže da bar nešto naprave, a ne da instant moraju da razmišljaju kako da prežive sa finansijske tačke gledišta. Na početku vi morate da napravite neki proizvod, biznis plan, za šta vam treba novca i vremena i ne možete, jednostavno, da krenete i odmah prodajete uslugu kao servis. Tako da, mislim daje to neophodno. Mana našeg tržišta je što je malo i u skladu sa tim, startap scena je mala i investicije ne mogu kod nas biti velike jer se investicije mahom dobijaju orijentisano ka tržištu, ali ima dosta nekih mehanizama koji omogućavaju da se izađe na globalno tržište. Mislim da je u lepom povoju, ali da mladi moraju još više da se motivišu da uđu uopšte na startap scenu i da pokrenu nešto svoje, jer je jako lepa dinamika i lepo je videti kako nešto raste i razvija se, bez obzira na turbulencije koje se dešavaju usput. Lep je način da budete sam svoj gazda.

Koja je tvoja poruka mladima?

Svako vreme nosi svoje izazove i svako vreme ima svoje poteškoće i ne možemo reći da je sad lakše nego ranije, u svakom momentu je teško. Smatram da prisustvo interneta i snage, ljudske, radne i finansijske ne morate da tražite samo lokalno, kao što je to bilo ranije. Jako lako se izlazi globalno i ti resursi potrebni da bar probate su dostupniji nego što su ranije bili. Pogotovo kad su ljudi mladi, u 20-im, nemaju mnogo obaveza i što misle da sve nosi svoj rizik, a najmanji rizik nosi kad su mladi. Naravno, najmanje i znamo kad smo u 20-im, ali imamo najveću energiju i najviše možemo da rizikujemo, jer ako nešto i ne uspe u 20-im jako lako ćete se ili okrenuti nečem novom ili pronaći novi posao i uspeti da dođete do nekog dinara ili do novog cilja ili ideje koju ćete realizovati, a krenućete na vreme da stičete neko iskustvo koje vam je neophodno da u drugom, trećem, petom pokušaju uspete. Mislim da je i u mom slučaju bilo dobro rizikovati tako mlad, jer je mnogo teže kasnije i mnogo više razmišljate kasnije nego što razmišljate kad ste mladi o svim tim nekim drugim stvarima koje treba da se dese – porodica, potomstvo, kad ne možete da rizikujete u meri u kojoj to radite ranije. Mnogo je više tih faktora zašto rizikovati ranije nego kasnije jer nikad neće biti pravo vreme i uvek će nešto morati da trpi, uvek će neka grana na kojoj sedite morati da se seče i da se rizikuje i jednostavno ranije je lakše nego kasnije.

Transkript iz intervjua s Draganom Čalijom i serijala „Startap priče“.